Osim agregatnih stanja oko kojih nema dileme – čvrstog, tečnog i gasovitog – postoji još najmanje 15 agregatnih stanja, a tim naučnika je nedavno otkrio još jedno, koje bi moglo da napravi revoluciju na polju superprovodnika!

Razlika između čvrstog, tečnog i gasovitog stanja očigledna je posmatraču, ali naučnici koji se bave proučavanjem tih stanja, ali plazme, koloida i Boze-Ajnštajnovog kondenzata, dublje su analizirali njihove karakteristike, poput gustine, hemijskog sastava i provodljivosti, piše portal Mother Nature Network.

Međunarodni tim fizičara, hemičara i stručnjaka za materijale, testirajući karakteristike novog materijala, napravljenog u laboratoriji, došao je do otkrića za koje veruje da će promeniti pogled na uobičajeno korišćenje energije.
Otkrili su supstancu koja je istovremeno pokazivala odlike izolacionog materijala, superprovodnika, metala i magneta. Rezultati njihovog istraživanja objavljeni su u časopisu Science Advances.

Oni su obogatili fulerene (molekule od 60 atoma ugljenika) atomima rubidijuma, koje su menjali i u skladu s tim menjali i agregatno stanje supstance.

Tokom tog postupka, naišli su na fazu u kojoj se materijal transformiše iz izolatora u provodnik, proces poznat kao Jan-Telerov efekat, otkriven još 1937. godine. Zbog toga su novi materijal nazvali Jan-Telerov materijal.

Ukoliko njihov rad potvrde eksperimenti u laboratorijama širom sveta, otkriće bi moglo da unese revoluciju u način na koji koristimo i proizvodimo energiju.

Jan-Telerov metal mogao bi da najavi novi tip superprovodnika, za kakvim naučnici i inženjeri već decenijama tragaju.

Superprovodnik je provodnik koji efikasno prenosi naelektrisanje. Provodnici poput bakra i aluminijama pružaju otpor protoku elektrona, a taj otpor košta energije, smanjujući efikasnost i stvarajući dodatne troškove.

To je polje gde bi Jan-Telerovi metali mogli da „zasijaju”. Ovo je prvi put da su naučnici u praksi videli Jan-Telerov efekat – promenu izolatora u provodnik. Analizirajući kako taj proces funkcioniše, naučnici bi mogli bolje da shvate efikat i primene ga u proizvodnji superprovodnika koje ne treba hladiti na tako nisku temperaturu.

Superprovodnici ne pružaju nikakav otpor, što bi, teoretski, moglo da stvori neverovatno efikasne električne uređaje. Ima više materijala koji mogu da budu superprovodnici, ali je neophodno da se ohlade do temperature niže od -100 stepeni Celzijusa.

Za naučnike je i dalje misterija zašto ovi materijali postaju superprovodljivi samo na tako niskim temperaturama, ali količina energije koja je potrebna za hlađenje košta više od energije koju trenutno gubimo zbog neefikasnih provodnika, zbog čega su potpuno nepraktični za industrijsku upotrebu.